Људски а Божији Достојевски / Т.А. Касаткина

Превладавајући «насушно видљиво-текуће»

– Татјана Александровна, неки не воле романе Достојевског и сматрају да је његово стваралаштво болесно. Шта мислите, због чега?

– Неприхватање Достојевског није повезано с тим да ли је човек религиозан или није, није повезано с конкретном религијом или вероисповешћу. То се може објаснити само на један начин: човек није спреман да види нешто даље од «насушног видљиво-текућег» по дефиницији самог Достојевског; веома удобно се сместио у овом «насушном видљиво-текућем» и не жели да зна ни за шта друго.

Узгред речено, управо овакви читаоци су створили мит о «окрутном таленту», о Достојевском-хистерику-параноику и остало. И то је почело још за живота писца. Али истаћи ћемо да су то по правилу људи који ипак нису равнодушни према Достојевском. И то чак нису нимало равнодушни!

– Имала сам прилике да се сретнем с потомцима свештеномученика Философа (Орнатског). Они су посведочили да је отац Философ волео Достојевског. Други светац ХХ века – преподобни Јустин (Поповић) је чак написао књигу «Философија и религија Достојевског». Испоставља се да су свеци проналазили нешто у његовим делима?

– Не само да су «нешто проналазили»: преподобни Јустин (Поповић), на пример, писца отворено назива својим учитељем. Тако да је Достојевски – учитељ светаца ХХ века.

– Чему их је то Достојевски учио?

– Истом оном чему Достојевски учи сваког читаоца: богоопштењу. Томе да у сваком човеку треба да видимо образ Божији, да видимо Христа, а ако је реч о жени – Мајку Божију. Томе да у свакој сцени која се дешава у датом тренутку видимо њену јеванђељску праоснову, библијску праоснову. Писац је устима свог лика, старца Зосиме, Библију назвао «вајањем света и људских карактера». Замислите: Библија се налази у центру створеног света као неки кип, а око ње све оно што је писац називао «насушним видљиво-текућим».

Али овде можемо да поставимо питање: по чему се овакво виђење света разликује од паганског? Јер омиљена паганска религија је такође «света историја» и сваки њен следбеник у свом животу остварује, оживљује и поново ствара сцене оне некадашње «свете историје». Међутим, разлика је огромна.

– У чему се заправо састоји ова разлика?

– У паганским религијама историја се завршава заједно с овом «светом историјом», која се десила «на почетку», а у суштини – ван граница времена. Односно, заправо ни нема никакве историје осим свете. Све остало је само њено понављање. И човек може да понови, да оствари (боље или горе – у зависности од квалитета места његовог присуства) оно што се некад већ десило, зато што се свет одржава само тако што се све време понавља оно што се већ десило – у питању је стално кружење времена око «почетка времена».

А хришћанска историја је потпуно другачија: то је вечност која је ушла у време и захваљујући томе историја први пут почиње да се одвија у времену. Историја Христовог присуства у свету се не понавља, не обнавља се – она траје. И човек који поново у свом животу доживљава јеванђељску историју не треба да је понавља, он треба да је трансформише. Зато што има превише одговора у јеванђељској историји који нису добијени од човека. Превише је корака у сусрет Богу који нису учињени. Ево о чему пише Достојевски.

Дакле, од нас се очекује одговор.

– Какав одговор човек треба да дâ?

– Старац Зосима каже: «Живот је рај.» А у пишчевим рукописима наћи ћемо још радикалније: «Живот је рај, а кључеви су у нашим рукама.» И за шта све богослови нису оптуживали Достојевског поводом ових речи – укључујући и пелагијанство: да наводно спасење зависи од човека. А код Достојевског се уопште не ради о томе.

Старац Зосима говори о ситуацији кад је Христос већ учинио Свој корак у сусрет човеку и сад очекује од њега узвратни корак. Чека, зато што Бог никога не приморава, ни над ким не врши насиље: «Се, стоју при дверјех и толку: ашче кто услишит глас Мој и отверзет двери, вниду к њему и вечерјају с њим» («Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим») (Откр. 3, 20). Чека да ли ће Му човек отворити врата или неће. А Он се неће одмаћи од ових врата. Ето, у томе је све стваралаштво – и не само стваралаштво, већ и цео поглед на свет Достојевског... - део из интервјуа који је Касаткина дала за сајт Православие.ру

Татјана Александровна Касаткина (рођена у Москви, 1963.), је руска филозофкиња, филолог, познавалац културе, религијски експерт и писац. Стручњак је за област теорије културе, теорије књижевности, филозофије, религиошких студија, дела Фјодора Достојевског и руске књижевности 19-21. века. Она је доктор филологије, председница Одбора за истраживање уметничког наслеђа Достојевског у оквиру Научног савета за историју светске културе, РАС. Касаткина је члан Међународног друштва Достојевског и Управног одбора Руског друштва Достојевског. Члан је низа редакција: Алманаха “Достојевски и светска култура”, Годишњака “Достојевски и садашњост” и “Монографије Достојевског”. Т. А. Касаткина је аутор 6 књига, новеле “Копија”, уџбеника за курс “Религија, култура, уметност”, више од 300 научник радова. Уредила је низ колективних монографија руских и страних истраживача.

Садржај

Прва глава, Хармонија и епика
Глава друга, Трагизам и хероика у романима Достојевског
Глава трећа, Иронија, романтика и цинизам у романима Достојевског
Закључак

Део други
О личности и самости
Лепо опхођење према коњима
Света Лизавета
Антихрист код Гогоља и Достојевског
О исправности
“И сакрио си од деце…”
Узроци непроницљивости кнеза Лава Мишкина
О једном својству епилога пет вПрва глава, Хармонија и епика
Глава друга, Трагизам и хероика у романима Достојевског
Глава трећа, Иронија, романтика и цинизам у романима Достојевског
Закључак
Део други
О личности и самости
Лепо опхођење према коњима
Света Лизавета
Антихрист код Гогоља и Достојевског
О исправности
“И сакрио си од деце…”
Узроци непроницљивости кнеза Лава Мишкина
О једном својству епилога пет великих романа Достојевског
“Злочин и казна”
“Зли дуси”
“Идиот”
“Браћа Карамазови”
“Младић”
Теодицеја Ивана Карамазова
Фантазија на тему биографије Достојевског
Прилог, Достојевски – филозоф
Достојевски – политичареликих романа Достојевског
“Злочин и казна”
“Зли дуси”
“Идиот”
“Браћа Карамазови”
“Младић”
Теодицеја Ивана Карамазова
Фантазија на тему биографије Достојевског
Прилог, Достојевски – филозоф
Достојевски – политичар