Prepodobni Grigorije Sinait i njegovi duhovni sledbenici

Isihazam kao osvajanje unutarnjih prostora - Mitropolit Amfilohije (Radović)

Sinaiti i ljihov značaj u životu Srbije 14 i 15 veka.

Je­dan od cen­ta­ra iz ko­jeg je u 13. i 14. ve­ku po­te­kao no­vi ta­las du­hov­nog i kul­tur­nog pre­po­ro­da bi­la je Sve­ta Go­ra, gde se u to vre­me po­ja­vio sna­žan si­na­it­sko-sve­to­gor­ski po­kret, ko­ji je iza­zvao du­hov­ni po­let. Po­kret je ta­ko na­zvan po ime­nu nje­go­vog osni­va­ča, pre­po­dob­nog Gri­go­ri­ja Si­na­i­ta, kao i po me­stu na ko­me je na­stao. Okre­ta­njem ka iz­vo­ri­ma pra­vo­slav­ne du­hov­no­sti i ob­na­vlja­njem drev­nih mo­na­ških te­ko­vi­na, ovaj po­kret je pro­u­zro­ko­vao po­ja­vu re­li­gi­o­zno-kul­tur­ne stru­je, u isto­ri­ji po­zna­te kao isi­ha­zam. Isi­ha­stič­ki po­kret, ko­ji se ra­ši­rio po bal­kan­skim i ju­žno­slo­ven­skim ze­mlja­ma, iz­vr­šio je ve­li­ki uti­caj ka­ko na mo­ral, ta­ko i na dru­ge obla­sti ži­vo­ta i de­lat­no­sti ljud­skog dru­štva.

Sve­ti Gri­go­ri­je Si­na­it, ko­ji je, za­hva­lju­ju­ći svom pod­vi­žni­štvu, po­stao ro­do­na­čel­nik tog du­hov­nog na­sle­đa, ozna­čio je po­če­tak či­ta­ve ge­ne­a­lo­gi­je isi­ha­sta, i nje­go­vi du­hov­ni po­tom­ci se, van sva­ke sum­nje, mo­gu na­ći i da­nas. Ro­do­slov­no dr­vo si­na­it­skih sve­ti­te­lja je neo­bič­no ve­li­ko i raz­gra­na­to. Tu se naj­pre po­mi­nju ne­po­sred­ni uče­ni­ci pre­po­dob­nog Gri­go­ri­ja , o ko­ji­ma go­vo­ri i pa­tri­jarh Ka­list u ži­ti­ju ovo­ga sve­ti­te­lja, za­tim nje­go­vi sled­be­ni­ci, o ko­ji­ma sa­zna­je­mo iz ne­kih ži­ti­ja to­ga vre­me­na i isto­rij­skih do­ku­me­na­ta, a osta­le po­je­di­no­sti na­la­zi­mo u po­bo­žnom na­rod­nom i mo­na­škom pre­da­nju, ko­je ču­va ži­vu uspo­me­nu na mo­na­he si­na­i­te. De­lat­nost pre­po­dob­nog Gri­go­ri­ja Si­na­i­ta i nje­go­vih du­hov­nih sled­be­ni­ka ne sa­mo da je ob­no­vi­la drev­ne mo­na­ške te­ko­vi­ne unu­tra­šnjeg de­la­nja, ona je po­sta­la i ko­ren ogrom­nog ro­do­slov­nog dr­ve­ta ma­na­sti­ra ko­ji su na­sta­ja­li u 14. i 15.ve­ku i ko­ji su ži­ve­li u du­hu svo­ga oca i osni­va­ča.

Ma­na­sti­ri pre­po­dob­nog Gri­go­ri­ja Si­na­i­ta i nje­go­vih uče­ni­ka bi­li su sre­di­šta iz ko­jih se ši­rio isi­ha­zam, a isto­vre­me­no su po­sta­li i ža­ri­šta pro­sve­će­no­sti i knji­žev­no­sti. U nji­ma su se pre­pi­si­va­la i pre­vo­di­la de­la sve­tih ota­ca, kao i osta­la cr­kve­na li­te­ra­tu­ra. Isi­ha­stič­ki ma­na­sti­ri su de­lo­va­li kao ob­je­di­nje­ni kul­tur­ni i du­hov­ni cen­tri. Glav­na sna­ga ko­ja je po­ve­zi­va­la ove obi­te­lji bi­lo je upra­vo nji­ho­vo uče­nje, sve­ce­lo usme­re­no ka op­šte­pra­vo­slav­nim ci­lje­vi­ma i sje­di­nje­nju svih pra­vo­slav­nih hri­šća­na. Me­đu naj­zna­čaj­ni­jim cen­tri­ma te vr­ste, ko­ji su do­pri­ne­li du­hov­noj i kul­tur­noj sa­rad­nji Slo­ve­na i Gr­ka u 14. i 15. ve­ku, bi­li su Sve­ta Go­ra i Kon­stan­ti­no­polj (118, str. 15). Ti kon­tak­ti Vi­zan­ti­na­ca i Slo­ve­na po­sta­li su osno­va sa­rad­nje u obla­sti kul­tu­re, umet­no­sti, itd. Is­tra­ži­va­či is­ti­ču ulo­gu pre­po­dob­nog Gri­go­ri­ja i nje­go­vih uče­ni­ka u tom pro­ce­su (54, str. 127). Cen­tri ko­mu­ni­ka­ci­je i sa­rad­nje iz­me­đu Vi­zan­ti­na­ca i Slo­ve­na po­sto­ja­li su u slo­ven­skim, a pre sve­ga, u ju­žno­slo­ven­skim ze­mlja­ma. Kao po pra­vi­lu, to su bi­le obi­te­lji mo­na­ha-isi­ha­sta slo­ven­skog i vi­zan­tij­skog po­re­kla. Aka­de­mik D. Li­ha­čev na­vo­di: U 14. ve­ku tre­ba na­ro­či­to is­ta­ći bu­gar­ske ma­na­sti­re, a po­seb­no Pa­ro­rij­ski ma­na­stir iz ko­jeg se uče­nje isi­ha­sta kon­ti­nu­i­ra­no ši­ri­lo po Bu­gar­skoj i Sr­bi­ji (69, str. 15).

U dru­goj po­lo­vi­ni 14. ve­ka, na­kon kon­či­ne pre­po­dob­nog Gri­go­ri­ja Si­na­i­ta, mo­na­si isi­ha­sti su bi­li pri­nu­đe­ni da na­pu­ste Pa­ro­rij­sku pu­sti­nju is­pred hor­di tur­skog osva­ja­ča. Na­pu­šta­ju­ći ma­na­stir­ske zi­di­ne, oni su sa so­bom po­ne­li i duh i uče­nje nje­nog osni­va­ča, ve­li­kog Si­na­i­ta. Ot­šel­ni­ci su osni­va­li ili ob­na­vlja­li ma­na­sti­re na dru­gim ne­na­se­lje­nim me­sti­ma, i ta­mo su pro­po­ve­da­li sve­šte­no ti­ho­va­nje, i to­me su pod­u­ča­va­li svo­je uče­ni­ke.

Deo uče­ni­ka je ostao u Ki­li­ta­rev­skom ma­na­sti­ru sa sve­tim Te­o­do­si­jem Tr­nov­skim, a osta­li su se pre­se­li­li uz Du­nav, u Čer­ve­no, u go­re Ma­da­ra. Ta­mo je bi­lo iz­gra­đe­no mno­štvo ke­li­ja i ne­ko­li­ko cr­ka­va. U to vre­me, ka­ko za­pa­ža­ju is­tra­ži­va­či, na­ro­čit pro­cvat do­ži­vlja­va Bu­gar­ska Ti­va­i­da, raz­me­šte­na uz to­ko­ve re­ka Ru­sen­ke i Cr­nog Lo­ma, po pa­di­na­ma Šu­men­ske i Pro­va­dij­ske vi­so­rav­ni, na ste­na­ma Ma­da­ra i po­kraj Var­ne (39, str. 381).

Zna­čaj ju­žno­slo­ven­skih isi­ha­stič­kih ma­na­sti­ra u ovo vre­me znat­no ra­ste. Ne­ke od tih obi­te­lji su u svo­joj pro­sve­ti­telj­skoj de­lat­no­sti (71, str. 80) pre­ra­sle u ve­li­ke cen­tre du­hov­no­sti, i za­po­če­le su pre­po­rod pra­vo­sla­vlja i du­hov­nog ži­vo­ta, ka­ko u po­je­di­nim ze­mlja­ma, ta­ko i u či­ta­vim re­gi­o­ni­ma. M. N. Ti­ho­mi­rov pri­me­ću­je da se srp­sko i bu­gar­sko obra­zo­va­nje sna­žno raz­vi­lo u 14. i 15. ve­ku, bez ob­zi­ra na, ili bo­lje re­ći, upr­kos te­škom po­li­tič­kom po­lo­ža­ju tih ze­ma­lja, ko­je su se su­prot­sta­vlja­le tur­skoj agre­si­ji (117, str. 44). Is­po­sta­vi­lo se da je ovo bi­lo mo­gu­će sa­mo za­hva­lju­ju­ći du­hov­nom pre­po­ro­du či­ta­vog Pra­vo­slav­nog Is­to­ka, či­ji je osnov­ni pod­sti­caj bio isi­ha­stič­ki po­kret.