Sveta Anastasija Srpska / Maja Kovačević

Ko je najpozvaniji da napiše knjigu za decu, ako ne Maja Kovačević, majka jedanaestoro dece?! Osim što je Majka sa velikim M, ona je novinar i publicista, urednica ,,Kraljevskih novina“, ,,Glasa Srbije“ i „Glasa Akademske Srbije“. Takođe je i predsednica udruženja ,,Kneginja Persida Karađorđević“. Udruženje se inače zalaže za bolji život porodica sa više dece u ovoj našoj dragoj i napaćenoj Srbiji koja iz raznih razloga, opasno naginje ka tome da završi ,,pod jednom šljivom“.

Protojerej i stavrofor, poštovani Dimitrije Kalezić, dao je vrlo sadržajan i prvenstveno za razmišljanje predgovor, pod naslovom ,,Pedagoški i andragoški uvod u čitanje“ prvenca Maje Kovačević. U tom tekstu se posebno naglašava poučni i duhovni karakter dela, nevezano za uzrast jer je činjenica da dete vremenom postaje odraslo biće koje učestvuje u tokovima istorije, a kada se neguju određene vrednosti pošto se čovek uči dok je živ, sve prerasta u nadbiološku i nadvremensku večnost. Osnovna misao je da čitalac treba da shvati i prihvati svoj ,,hod po Zemlji i u vremenu (sa istorijske strane), poštujući svetle uzore kroz ličnosti kao što je Sveta Anastasija Srpska, i ,,taj hod-niti je beznačajan, niti beskonačan“. Primeri i pouke takve vrste vode ka Bogu, dovode do vrata raja.

Izverzirana u pisanju, kroz veštu naraciju i u formi bajke, Maja Kovačević maestralno i maštovito nadoknađuje nedostatak podataka o Ani Nemanjić. Svaka bajka počinje sa: ,,Bila jednom jedna princeza…“, odnosno, karakteristična je po neodređenosti vremena, mesta i likova. Likovi su nosioci karakternih osobina, a s tim u skladu i vaspitne poruke deci, kojoj su prvenstveno bajke namenjene, sa ciljem da shvate i prihvate postojanje dobra i zla (u ovom slučaju Boga i đavola) te porukom da dobri, odnosno Dobro uvek pobeđuje, bez obzira na kakva iskušenja nailazi.

Ovo delo je umetnička bajka ili Skaska i u njoj se zna vreme i mesto, a glavni lik je princeza Ana, koja osenjena posebnom svetlošću sa neba, simbolom Božje milosti, od malena oseća da je predodređena za neki viši cilj. Kakva bi to bajka bila, kad ne bi sadržala u sebi deo koji govori o sastanku zlih vila, podmuklih čarobnjaka ,ili kako pisac kaže ,,najveći skup negativaca“ pod dirigentskom palicom đavola ,,dugačkog, neočešljanog repa“…koji priprema zaveru protiv tek rođene Ane, želeći da je skrene sa puta dobra, jer – ,,Svako je dobro kratkotrajno,a zlo je večno i neuništivo.“ Kad sagledamo sve detalje iz kojih je satkana ova moderna bajka, prilagođena po svemu našoj milenijumskoj deci navikloj na ekrane i svakakve tastere, uzimajući u obzir i simboliku susreta sa Sirenom, vidimo sublimaciju motiva iz više popularnih bajki, ali što je novina – ,,opravoslavljenih“, potpuno u duhu naše vere. Isto je urađeno i kada prosci dolaze da prose Anu, kada se u dijalogu spominje Homerova „Odiseja“, delo koje je sigurno poznavala i prava princeza Ana, kao izdanak vizantijske kulture.

Specifičan humor u sceni razgovora o udaji i proscima sa ocem i majkom, čini ovu bajku još životnijom, pogotovu kada Anu otac iz milošte naziva ,,Anči…“, a dvorska luda u jednom trenutku izgovara rimovanu rečenicu: ,,Proscima šut, nek se odmah kupe, jer za našu Anu svako ima manu…“
Vreme teče, Ana sazreva i spoznaje zlo koje prati ljudsku pohlepu, žeđ za vlašću – ,,što je ljudska priroda, ili onaj njen najgori deo“. Međutim, baš u ,,takvim okolnostima najlepše svetle oni koji su drugačiji i kojima je dato da milosrđe, ljubav i čestitost pronesu kroz vreme kao najveću svetinju i Božju zapovest“.

Susret sa Nemanjom, udaja, rađanje petoro dece ,, darova ljubavi“, deo je knjige kada bajka prelazi u nama poznatu istoriju. Sa posebnom toplinom, poštovanjem i ljubavlju su opisani trenuci kada su se Nemanja i Ana zamonašili – da se nikada više ne vide, ali srećni što su ,,kraljevinu Srbiju, zemlju Nemanjinu zajedno izdigli iz blata, oteli iz ruku belosvetskih zavojevača i porobljivača…“ Rodonačelnici velike dinastije, sada Sveti Simeon i Sveta Anastasija, ispuniše svoje poslanje, i kako napisa Maja Kovačević, postaše večni, ,,trajni kao Božja istina u svesti ljubljenog nam Gospoda i svog junačkog naroda koji će ih pominjati, slaviti i uzdizati dok bude postojao, u vjeki vjekova…“

Imajući u vidu etiku pravoslavlja, ali i onu opštu, koja je u duhu svih hrišćanskih naroda, a i ostalih – koji poznaju i priznaju Knjigu, tj. Bibliju, deset Božjih zapovesti, posebno ono „Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog“, toplo preporučujem ovu knjigu koja nije samo bajkovita biografija, već štivo za mlade duše zapitane i zbunjene svim onim što nam se događa u ovom veku tehnologije, nauke, ali i ratova, mržnje, klime – koja će svakako, ako se ne okrenemo pravim vrednostima, ubiti sve nas.