Sveti Pajsije Veličkovski / Čovek iza dobrotoljublja

Žitije i podvizi oca našeg starca Pajsija, arhimandrita svetih moldavskih manastira Njamca i Sekula.

Sveti Paj­si­je Ve­lič­kov­ski (1722-1794), mno­go­sa­ve­stan i rev­no­stan, tru­do­lju­biv i tre­zven, svo­jim de­lom mno­go je za­du­žio, iz­me­đu osta­log, i srp­ski na­rod. On sam, u jed­nom svom pi­smu arh. Te­o­fa­nu uz ma­na­sti­ra Op­ti­ne, pi­še da že­li da uči­ni do­stup­nim sve­to­o­tač­ka de­la slo­ven­skom go­vor­nom pod­ruč­ju, ne sa­mo Ru­si­ma ne­go i Sr­bi­ma, Bu­ga­ri­ma i dru­gi­ma...

Mnogi danas zanju za Dobrotoljublje, zbornik mističnih, podvižničkih spisa drevnohrišćanskog predanja, koji sadrže učenje o neprestanoj molitvi, unutarnjem tihovanju, nevidljivoj borbi i molitvi srca. Malo je, međutim, onih koji znaju za duhonosnog starca koji je, nakon mukotrpnog traganja, ova izgubljena učenja pronašao i koji je njihovom širenju i praktikovanju posvetio život, pomažući i drugim duhovnim tragačima da kroz njih ostvare zajednicu sa Bogom. Taj čovek je sveti Pajsije Veličkovski (1722 – 1794).

Živeći na početku modernog doba, sveti Pajsije nam je ostavio upustvo kako da živimo kao drevni Sveti, čak i u savremenoj atmosferi pometenosti, očajanja i odricanja istine. Njegovo zaveštanje je danas potrebnije nego ikad.

Sva­ka reč mu je oda­bra­na, du­bo­ko smi­sle­na, sve­to­o­tač­ki mu­dra i tre­zve­na. On ima taj dar očin­ske bri­ge za ce­lu va­se­ljen­sku Cr­kvu, i to­li­ko pro­mi­šlja i pred­vi­đa bu­duć­nost (i taj dar je imao), da kad či­ta­te nje­go­vo pi­smo, ima­te ose­ćaj da je to čo­vek ko­ji je ži­veo u 20. ve­ku. Bli­zak sa­vre­me­nom čo­ve­ku.

Pod­vig je uvek sa­vre­men.