Тајна спасења / Архимандрит Рафаил (Карелин)

Архимандрит Рафаил (Карелин) без сумње је један од најоригиналнијих и најзначајнијих црквених писаца данашњице. Његове књиге свакако су међу наиздаванијима и најчитанијима. Аутор је многобројних беседа и чланака полемичког карактера посвећених актуелним питањима данашњег црквеног живота, чланака у којима се говори о разним проблемима аскетског и моралног карактера. За оца Рафаила с правом се може рећи да увек и у свим околностима тежи да првенствено говори о о спасењу као о ономе што нам је једино потребно (види, Лк. 10, 42).

Данас се о много чему пише и полемише, али се, нажалост, веома често заборавља на оно најважније, на човекову душу која је, по речи Спаситељевој, драгоценија од целог света. Заборавља се на душу и њен скривени живот у Богу. То наравно није случајност. Да би се расправљало о теолошким питањима, треба добро изучити теологију. Да би се расправљало о проблемима пред којима се данас Црква налази, треба добро изучити црквену историју. Али да би се говорило и писало о души и њеном животу, преба добро упознати своју душу, али и душе других људи. То је свакако много теже и компликованије него ли изучити теологију или историју Цркве. Човек мора према себи бити веома строг и пажљив да би могао да разликује глас душе од гласа страсти и да би могао да схвати да ли душа стреми љубави према Богу или, пак, љубави према самој себи. Човек истовремено мора да научи да воли оне који су поред њега јер ће само тада кроз несавршенства и недостатке, кроз немоћи и пороке моћи у људима да види оно што је добро и чисто, што су, без обзира на исквареност човекове природе, сачували, оно због чега Господ и воли човека. Другим речима, да би неко писао о духовности, мора сâм постати духован, мора примити Духа, а за то треба дати крв и зној. Дакле, неопходно је подвижничко искуство чији су плод праве и нелажне речи о путу спасења. Управо такав духовни плод понуђен је читаоцима у овој књизи кроз ауторва размишљања, мисли и оцене, које нам се понекад чине веома оштрима и категоричнима.

Понекад нам је ипак жао што архимандрит Рафаил, као по правилу, избегава да говори о себи, а кад је то ипак неопходно, чини то само узгред. Зато су његове књиге, које изазивају тако велико интересовање, лишене биографских података о аутору. Но пошто је аутор монах, сасвим је разумљиво непостаојање жеље да пише о себи. Вероватно не би била велика грешка ако бисмо рекли да су књиге оца Рафаила у неку руку и његова биографија. Он нам се у њима открива, између осталог, и као изузетно искрен човек. Он просто не подноси ни најмању лаж или лукавство чиме се и могу објаснити његова оштрина и категоричност и његова увереност да је пут мучеништва изнад пута компромиса.

Треба истаћи да се књига оца Рафаила “Тајна спасења” ипак разликује од његових до сад штампаних књига. Наиме, ова књига састоји се из два дела. У првом делу говори се о духовном животу, о ономе што се човеку открива на његовом путу ка Богу, што изазива радост и тугу и понекад нас приморава да застанемо и с болом се загледамо у своје срце. Ту се на изузетан начин говори о томе како постићи блаженство које је доступно само онима који себе свесно осуде на то да буду истински сиромашни духом. У првом делу ове књиге налази и учење о молитви која за хришћанина треба да постане главно делање у његовом животу и његов покретач и ослонац. Ту је и одсјај оне Божије лепоте пред којом човекова душа, кад је изненада открије, понекад замире од одушевљења и коју након тога целог живота тражи у сузама покајног плача.

Други део књиге чине сећања оца Рафаила на изузетне подвижнике 20. века које је, по милости Божијој, познавао. Реч је о необично јарким личностима које пажњу читалаца буквално прикују за себе. Али сећања нас наводе да се од тих личности мислнено враћамо аутору који о њима пише с толико љубави. Кроз сећања на подвижнике отац Рафаило нам се сâм открива много више него у претходним књигама. Тако нам постаје јасно да се и као човек, и као монах и свештеник, али и као писац формирао управо захваљујући дружењу с подвижницима о којима пише.

Кад ову књигу прочитају до краја они којима ће се отац Рафаил у почетку учинити сувише срогим, увериће се да је подједнако строг и према себи самом, с том разликом што његова строгост према себи самом више личи на немилосрдност. Чини нам се да је повод томе то што отац Рафаил просто није у стању да греши душу или да не буде до краја искрен кад је у питању истина. Јер уколико је у истини присутно и најмање зрнце лажи, онда то више није истина, него је лаж. Тајна спасења, као најважнија тајна може се човеку открити само у светлости истине.