Преподобни Григорије Синаит и његови духовни следбеници

Исихазам као освајање унутарњих простора - Митрополит Амфилохије (Радовић)

Синаити и љихов значај у животу Србије 14 и 15 века.

Jе­дан од цен­та­ра из ко­јег је у 13. и 14. ве­ку по­те­као но­ви та­лас ду­хов­ног и кул­тур­ног пре­по­ро­да би­ла је Све­та Го­ра, где се у то вре­ме по­ја­вио сна­жан си­на­ит­ско-све­то­гор­ски по­крет, ко­ји је иза­звао ду­хов­ни по­лет. По­крет је та­ко на­зван по име­ну ње­го­вог осни­ва­ча, пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­и­та, као и по ме­сту на ко­ме је на­стао. Окре­та­њем ка из­во­ри­ма пра­во­слав­не ду­хов­но­сти и об­на­вља­њем древ­них мо­на­шких те­ко­ви­на, овај по­крет је про­у­зро­ко­вао по­ја­ву ре­ли­ги­о­зно-кул­тур­не стру­је, у исто­ри­ји по­зна­те као иси­ха­зам. Иси­ха­стич­ки по­крет, ко­ји се ра­ши­рио по бал­кан­ским и ју­жно­сло­вен­ским зе­мља­ма, из­вр­шио је ве­ли­ки ути­цај ка­ко на мо­рал, та­ко и на дру­ге обла­сти жи­во­та и де­лат­но­сти људ­ског дру­штва.

Све­ти Гри­го­ри­је Си­на­ит, ко­ји је, за­хва­љу­ју­ћи свом под­ви­жни­штву, по­стао ро­до­на­чел­ник тог ду­хов­ног на­сле­ђа, озна­чио је по­че­так чи­та­ве ге­не­а­ло­ги­је иси­ха­ста, и ње­го­ви ду­хов­ни по­том­ци се, ван сва­ке сум­ње, мо­гу на­ћи и да­нас. Ро­до­слов­но др­во си­на­ит­ских све­ти­те­ља је нео­бич­но ве­ли­ко и раз­гра­на­то. Ту се нај­пре по­ми­њу не­по­сред­ни уче­ни­ци пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја , о ко­ји­ма го­во­ри и па­три­јарх Ка­лист у жи­ти­ју ово­га све­ти­те­ља, за­тим ње­го­ви след­бе­ни­ци, о ко­ји­ма са­зна­је­мо из не­ких жи­ти­ја то­га вре­ме­на и исто­риј­ских до­ку­ме­на­та, а оста­ле по­је­ди­но­сти на­ла­зи­мо у по­бо­жном на­род­ном и мо­на­шком пре­да­њу, ко­је чу­ва жи­ву успо­ме­ну на мо­на­хе си­на­и­те. Де­лат­ност пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­и­та и ње­го­вих ду­хов­них след­бе­ни­ка не са­мо да је об­но­ви­ла древ­не мо­на­шке те­ко­ви­не уну­тра­шњег де­ла­ња, она је по­ста­ла и ко­рен огром­ног ро­до­слов­ног др­ве­та ма­на­сти­ра ко­ји су на­ста­ја­ли у 14. и 15.ве­ку и ко­ји су жи­ве­ли у ду­ху сво­га оца и осни­ва­ча.

Ма­на­сти­ри пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­и­та и ње­го­вих уче­ни­ка би­ли су сре­ди­шта из ко­јих се ши­рио иси­ха­зам, а исто­вре­ме­но су по­ста­ли и жа­ри­шта про­све­ће­но­сти и књи­жев­но­сти. У њи­ма су се пре­пи­си­ва­ла и пре­во­ди­ла де­ла све­тих ота­ца, као и оста­ла цр­кве­на ли­те­ра­ту­ра. Иси­ха­стич­ки ма­на­сти­ри су де­ло­ва­ли као об­је­ди­ње­ни кул­тур­ни и ду­хов­ни цен­три. Глав­на сна­га ко­ја је по­ве­зи­ва­ла ове оби­те­љи би­ло је упра­во њи­хо­во уче­ње, све­це­ло усме­ре­но ка оп­ште­пра­во­слав­ним ци­ље­ви­ма и сје­ди­ње­њу свих пра­во­слав­них хри­шћа­на. Ме­ђу нај­зна­чај­ни­јим цен­три­ма те вр­сте, ко­ји су до­при­не­ли ду­хов­ној и кул­тур­ној са­рад­њи Сло­ве­на и Гр­ка у 14. и 15. ве­ку, би­ли су Све­та Го­ра и Кон­стан­ти­но­пољ (118, стр. 15). Ти кон­так­ти Ви­зан­ти­на­ца и Сло­ве­на по­ста­ли су осно­ва са­рад­ње у обла­сти кул­ту­ре, умет­но­сти, итд. Ис­тра­жи­ва­чи ис­ти­чу уло­гу пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја и ње­го­вих уче­ни­ка у том про­це­су (54, стр. 127). Цен­три ко­му­ни­ка­ци­је и са­рад­ње из­ме­ђу Ви­зан­ти­на­ца и Сло­ве­на по­сто­ја­ли су у сло­вен­ским, а пре све­га, у ју­жно­сло­вен­ским зе­мља­ма. Као по пра­ви­лу, то су би­ле оби­те­љи мо­на­ха-иси­ха­ста сло­вен­ског и ви­зан­тиј­ског по­ре­кла. Ака­де­мик Д. Ли­ха­чев на­во­ди: У 14. ве­ку тре­ба на­ро­чи­то ис­та­ћи бу­гар­ске ма­на­сти­ре, а по­себ­но Па­ро­риј­ски ма­на­стир из ко­јег се уче­ње иси­ха­ста кон­ти­ну­и­ра­но ши­ри­ло по Бу­гар­ској и Ср­би­ји (69, стр. 15).

У дру­гој по­ло­ви­ни 14. ве­ка, на­кон кон­чи­не пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­и­та, мо­на­си иси­ха­сти су би­ли при­ну­ђе­ни да на­пу­сте Па­ро­риј­ску пу­сти­њу ис­пред хор­ди тур­ског осва­ја­ча. На­пу­шта­ју­ћи ма­на­стир­ске зи­ди­не, они су са со­бом по­не­ли и дух и уче­ње ње­ног осни­ва­ча, ве­ли­ког Си­на­и­та. От­шел­ни­ци су осни­ва­ли или об­на­вља­ли ма­на­сти­ре на дру­гим не­на­се­ље­ним ме­сти­ма, и та­мо су про­по­ве­да­ли све­ште­но ти­хо­ва­ње, и то­ме су под­у­ча­ва­ли сво­је уче­ни­ке.

Део уче­ни­ка је остао у Ки­ли­та­рев­ском ма­на­сти­ру са све­тим Те­о­до­си­јем Тр­нов­ским, а оста­ли су се пре­се­ли­ли уз Ду­нав, у Чер­ве­но, у го­ре Ма­да­ра. Та­мо је би­ло из­гра­ђе­но мно­штво ке­ли­ја и не­ко­ли­ко цр­ка­ва. У то вре­ме, ка­ко за­па­жа­ју ис­тра­жи­ва­чи, на­ро­чит про­цват до­жи­вља­ва Бу­гар­ска Ти­ва­и­да, раз­ме­ште­на уз то­ко­ве ре­ка Ру­сен­ке и Цр­ног Ло­ма, по па­ди­на­ма Шу­мен­ске и Про­ва­диј­ске ви­со­рав­ни, на сте­на­ма Ма­да­ра и по­крај Вар­не (39, стр. 381).

Зна­чај ју­жно­сло­вен­ских иси­ха­стич­ких ма­на­сти­ра у ово вре­ме знат­но ра­сте. Не­ке од тих оби­те­љи су у сво­јој про­све­ти­тељ­ској де­лат­но­сти (71, стр. 80) пре­ра­сле у ве­ли­ке цен­тре ду­хов­но­сти, и за­по­че­ле су пре­по­род пра­во­сла­вља и ду­хов­ног жи­во­та, ка­ко у по­је­ди­ним зе­мља­ма, та­ко и у чи­та­вим ре­ги­о­ни­ма. М. Н. Ти­хо­ми­ров при­ме­ћу­је да се срп­ско и бу­гар­ско обра­зо­ва­ње сна­жно раз­ви­ло у 14. и 15. ве­ку, без об­зи­ра на, или бо­ље ре­ћи, упр­кос те­шком по­ли­тич­ком по­ло­жа­ју тих зе­ма­ља, ко­је су се су­прот­ста­вља­ле тур­ској агре­си­ји (117, стр. 44). Ис­по­ста­ви­ло се да је ово би­ло мо­гу­ће са­мо за­хва­љу­ју­ћи ду­хов­ном пре­по­ро­ду чи­та­вог Пра­во­слав­ног Ис­то­ка, чи­ји је основ­ни под­сти­цај био иси­ха­стич­ки по­крет.